Upravljanje energijom unutar porodice

Odavno više nije tajna da je sve što postoji zapravo ovaj ili onaj oblik energije. Energija ili životna sila je jedno, ne postoji dobra ili loša energija već samo konstruktivno ili destruktivno korišćenje energije. Kao ljudi zapada, veoma malo smo upoznati sa kvalitetima i tehnikama upravljanja energijom jer taj sadržaj nije deo našeg mentaliteta niti porodične tradicije. Na istoku ljudi veoma vešto rukuju životnom energijom i umeju da prepoznaju njene tokove i skretanja. Šta bi bilo kada biste uvek pepoznali pad ili skok svoje energije a zatim znali i da je usmerite u željenom pravcu? A u kojoj prednosti bi bila naša deca da ih u ranom uzrastu naučimo baš ovim veštinama?

Ovo nisu tehnike koje se mogu savladati preko noći, ali spekatar je veliki, gradacija u težini primene postoji ali je istrajnost i posvećenost od presudnog značaja. U nastavku će biti reči o početnim koracima u upravljanju energijom unutar porodice, nekim lakšim instrumentima i savetim za dalje razvijanje ove veštine.

Recimo da je introspekcija početak ove naše priče. Da li ste nekada i koliko najduže posmatrali svoja osećanja i misli bez obzira da li su pozitivna ili negativna? Samo posmatranje bez karakterisanja, bez etiketiranja. Jednostavno konstatovanje i ostajanje sa tim nečim unutar nas ma koliko mračno to bilo. Kada su u pitanju negativne emocije imamo prirodnu tendenciju da pobegnemo od njih, da što pre nađemo neku zanimaciju ili razlog da nam odvuče pažnju sa onoga što je predmet naše uznemirenosti. Time zapravo odbacujemo jedan deo sebe koji će se u prvoj sledećoj, sličnoj prilici ponovo pojaviti i tražiće našu pažnju. Naravno da ovo nije uvek moguće sprovesti, ali neka to za početak bude svaki peti put kada su talasi našeg unutrašnjeg sveta uzrujani, zatim svaki treći i tako dok ne budemo u stanju da osvestimo svaku ovakvu emociju ili misao.

Šta se dešava sa decom? Deca su često pod naletom raznih emocija i eksplozivnih stanja. Važno je s vremena na vreme pustiti decu da u potpunosti izbace emocionalni naboj koji ih tišti. Ako nemamo kapacitet da budemo uz njih u tim trenucima jer i sami teško izlazimo na kraj sa svojim stanjima, dobro je pustiti ih da se sami, u sobi oslobode kroz suze, vrištanje, tugovanje ili šta god, jednostavno pustiti.

Kada se emocionalni naboj otpusti a time i prihvati doćiće do prirodnog balansiranja energije koju bi sada trebalo usmeriti u nešto pozitivno. Kreativnost je uvek dobar način za usmeravanje i podizanje vibracije. U svakome od nas postoji potreba da se kreativno izrazimo, na zaista bilo koji način. Da li je to slikanje, pisanje, odevanje, kuvanje, muzika ili jednostavno igranje – nije važno. Važno je da nam prija.

Mirisi i boje su uvek dobri saveznici u upravljanju energijom. Ukoliko treba da podignete svoju energiju obucite tople boje poput crvene, narandžaste, žute ili zlatne ili u ovim bojama uredite svoj prostor. Eterična ulja narandže, limuna i ilang ilanga će sigurno doprineti dobrom raspoloženju. Ukoliko je pak energija u vašoj kući suviše agresivna i teška treba je ublažiti plavim i zelenim tonovima a raspršivače vazduha ispunite umirujućim uljem lavande i mente a za ublažavanje straha koristite cimet i vanilu. Ukoliko Vam je međutim potrebna pomoć sa strane, Reiki tretmani su odlični za čišćenje i nivelisanje energije jer je ovaj način blag i prirodan i prodire u sve nivoe bića od telesnog, preko emotivnog do umnog. Uz pomoć Reiki-ja moguće je energetski očistiti i prostor u kome živite (za tretmane i ostale informacije pišite na: svesnapaznja@gmail.com).  

Nakon što smo energiju izbalansirali možemo je usmeriti na zadatke od značaja. Pre nego što započnemo sa nekim važnim poslom dobro je uraditi meditaciju na dah (duboko i sporo disanje kroz nos, do stomaka i nazad uz praćenje početka, sredine i kraja svakog udaha i izdaha u trajanju od 10 – 20 minuta). Ova vrsta meditacije se može raditi zajedno sa decom, jer oslobađa od nepotrebnih misli, rasterećuje prostor unutar glave i pomaže nam da se bolje fokusiramo na ono što nam je važno. I zapamtite – samo miran um može da prepozna potrebu duše, a to je u krajnjoj liniji najvažniji i najuzvišeniji zadatak zbog koga smo došli na ovaj svet.

Kada naučite i počnete redovno da praktikujete balansiranje energije doćiće do balansiranja svih delova bića – tela, duha i duše. Svađe, tenzije, depresije i ostale negativne emocije, uvrede, zdravstveni problemi, problemi sa težinom samo su neki od pokazatelja da je narušen balans u jednom od ova tri nivoa nečijeg bića koji se odražava i na ostale članove porodice, jer je ona sistem u kome su svi povezani. Da li svaki član u porodičnom sistemu ima svoje jasno mesto i da li je ono uvaženo na pravi način? Da li Vaša deca stalno nešto traže od Vas jer i Vi previše forsirate sami sebe? Često se iza ovakvih problema zapravo krije potreba za pažnjom, vremenom koje nam najčešće najviše nedostaje. U tom slučaju je vreme da odvojite malo vremena i presložite prioritete, date sebi prostora da više dišete i posvetite deo vremena deci jer je to vreme koje se nikada ne može vratiti niti nadoknaditi a praznina i vapaj za pažnjom mogu zauvek ostati duboko utisnuti u emocionalnim zapisima deteta.

Adekvatnim društvom, ishranom i umnim aktivnostima doprinećete još više opštem duhovnom razvoju svoje porodice. Zato, kada birate aktivnosti za Vaše dete razmislite u kojoj meri oni podržavaju njegov duhovni razvoj i samostalnost. Od septembra nastavljamo sa radionicama svesne pažnje za decu (za više informacija pišite na: svesnapaznja@gmail.com) a tada nam stiže i prvi Priručnik za razvoj svesne pažnje – za celu porodicu.

O važnosti, težini i koracima u procesu PRIHVATANJA

Za nekoga ko čitav život ide uz vodu, ko se nikada nije osetio delom svog okruženja, za nekoga ko se čitav život bori i brani sebe ovo je najteža od svih lekcija. Znate ono kad ste ljuti otkako znate za sebe jer niste hteli ovaj nego neki drugi život. I onda se ljutite i besnite dok ne dobijete svoju decu. Onda decu pokušavate da naučite suprotno, da treba da slušaju, da se adekvatno ponašaju, da se integrišu i socijalno prilagode. Ali deca vam ne veruju  jer vide i osećaju da vi ne živite ono što im govorite i onda počnu da vam vraćaju, da se bune, da ne slušaju, da traže uvek nešto drugo, da budu ljuti i tako sve u krug. I onda shvatite da morate. Da je krajnje vreme da krenete na put. Da se osvestite, da oprostite roditeljima, životu, karmi i da…. prihvatite. Konačno možda i da zavolite. E caka je u tome što te stvari idu ovim redom a ne od pozitivističkih new age metoda tipa: Samo vizaliziraj ono što želiš, pretvaraj se da imaš i sigurno će doći. U tom slučaju će dizanje vibracije koja je preduslov za funkcionisanje zakona privlačenja biti veoma kratkog daha. I brzo smo opet tamo na početku, ništa ne deluje, sve je crno i nema pomoći.

Kako zapravo radi princip prihvatanja? I šta je to što treba da se prihvati. Većina nas je odrasla u kulturama koje potiskuju ili sprečavaju negativne emocije. Šta je prva stvar koju uradite kada se osećate loše – pokušavate da pobegnete od tog osećaja tako što ga ignorišete radeći nešto drugo ili pokušavate da ga ublažite nečim. Ali te emocije neće nestati, one ostaju negde u vama i verovatno ponovo dolaze do izražaja često u momentima kada najmanje očekujete ili kada vas neka slična situacija podseti na to loše što ste nekada doživeli. Odavde sve počinje. Negativne emocije koje skladištimo potiču još iz detinjstva, ima i onih iz perioda pre našeg sećanja, negativne emocije mogu na nas preneti naši roditelji, ali negativna iskustva mogu biti utisnuta u nas u nekom od prethodnih života ili mogu poticati iz dela kolektivne svesti, a ona je videla i iskusila mnogo toga. Sve najstrašnije stvari koje su ljudi ikada jedni drugima mogli da urade, duboke traume koje se u vidu neintegrisanih jedinjenja (entiteta) prenose kroz vreme i prostor i useljavaju se u naše duše. Za nas zapravo i nije toliko važno odakle one potiču. Ali veliki kulturološki problem je taj što smo naučeni da su te emocije nešto loše i da ih treba odbaciti. Na taj način mi odbacujemo deo sebe i nikada ne možemo postići iskustvo celovitosti i uglavnom teško ostvarujemo i život koji priželjkujemo.

Dakle, prvi korak je prihvatanje negativnih emocija. Ali i taj prvi korak može biti za neke veoma složen jer nisu svesni promene svojih stanja i reakcija. Ne znaju šta i zašto osećaju. Zato je u početku veoma važna faza meditacije radi osvešćivanja određenih stanja i ponašanja i radi prepoznavanja fizičkih osećaja koje nam telo šalje. Kada smo u stanju da prepoznamo svoje emocije i da ih posmatramo bez osuđivanja, poput filma koji se odvija pred našim očima, znači da smo prevazišli strah suočavanja sa sobom i da možemo pristupiti prihvatanju svojih negativnih emocija. Tek tada možemo iskusiti prisutnost u trenutku  a zatim i zahvalnost koja obično sledi. Vežbanjem osećaja zahvalnosti dižemo svoju vibraciju i spremni smo na duže staze da se izborimo sa kontrastima koji se nužno javljaju u procesu manifestacije. Na čemu smo ovde zapravo zahvalni? Zahvalni smo na tome što sami sebi dopuštamo da budemo to što jesmo. Što bezuslovno dozvoljavamo sebi prisutnost u ovom trenutku, a to dozvoljavanje donosi duboki mir i spokoj kome zapravo težimo kroz sve naše akcije. Ukratko još jednom, koraci u procesu prihvatanja svojih osećanja su sledeći:

  • Meditacija
  • Podizanje i razvijanje svesnosti
  • Prepoznavanje osećanja
  • Posmatranje bez osuđivanja
  • Prihvatanje osećanja

Proces prihvatanja je možda najvrednija stvar koju možemo učiniti za sebe od trenutka kada smo došli na ovaj svet. Prihvatanjem sebe gubimo potrebu da budemo zavisni od nečije naklonosti, pomoći, kontrole.  Preplavljeni smo osećajem ispunjenosti koji je osnova za bilo kakvo dalje stvaranje u životu. Prihvatajući i poštujući sebe i svoje granice počinjemo drugačije da gledamo na druge ljude i njihove potrebe, shvatamo da smo po suštinskim potrebama svi jednaki. Prepoznajemo njihovu ulogu  na pozornici našeg života i prestajemo da ih osuđujemo ako nam se nešto ne svidja kod njih. Vidimo ih kao saveznike a ne protivnike.

Prihvatanje sebe i drugih ljudi nije nešto što se preko noći nauči i onda uvek primenjuje. Osvestite najpre koliko dugo ste živeli u neprihvatanju, odbacivanju i osuđivanju. Sve to je verovatno prešlo u uverenja koja se jedino dugotrajnom vežbom i primenom mogu menjati  kako bi prešli u novu naviku. Svaki put kada dete ne razgovara na adekvatan način sa vama, svaki put kada vas šef kritikuje, svaki put kada vas prijatelj izneveri, svaki put kada ogrebete auto, svaki put kada prospete sok, svaki put kada platite kaznu treba da se setite da je u redu ako se osećate loše zbog toga i da pustite da prođe bez osuđivanja. A kada sve prođe, zapitajmo se šta taj osećaj izaziva u nama, koji to deo sebe još nismo prihvatili, kako sledeći put možemo uraditi bolje, biti prisutniji, svesniji, prepoznati problem ranije i u skladu sa tim ga preduprediti itd.  Mnogo je takvih situacija samo u toku jednog dana a kamo li meseca, godine…ali svaka od njih je životna prilika da promenite svoje uverenje i da prihvatite sebe u potpunosti takvi kakvi jeste. I da tome naučite svoju decu. Takođe treba znati da iz faze osuđivanja ne možete odmah preći u fazu zahvalnosti ili radosti jer je to jako velika razlika u energetskom smislu. U početku treba da se zadovoljite neutralnim emocionalnim stanjem, koje je međufaza na putu ka pozitivnim osećanjima. Tokom čitavog ovog procesa vežbate i svoju volju i strpljenje.

Kada počnemo da prepoznajemo svoja negativna stanja i ponašanja često moramo da se suočimo sa svojom prošlošću i situacijama u kojima smo se ponašali na određeni način koji sada ne bismo odabrali. Tada se negativne emocije poput tuge i kajanja mogu pojaviti i pojačati druge negativne osećaje. Jedini način da ovo prevaziđemo je da oprostimo sebi jer tada nismo znali niti umeli drugačije a automatski ćemo shvatiti da to treba da uradimo i sa drugim ljudima jer ni oni nisu znali niti umeli drugačije od onoga što su činili. Na kraju krajeva mi smo nekada davno napravili plan da dođemo na ovu zemlju i prođemo kroz određeno životno iskustvo zajedno sa svima njima i ne bismo bili ko jesmo da nije sve prošlo baš na taj način. Da bismo u potpunosti integrisali određeno životno iskustvo potrebno je savladati sledeće korake:

  • Oprostiti i prihvatiti sebe
  • Oprostiti i prihvatiti svoje roditelje
  • Prihvatiti prošlost
  • Biti zahvalan na životnom iskustvu

Gde ti je fokus? Ne mogu da ga nađem i ne znam kako se traži….

Sposobnost opšte koncentracije a zatim i fokusa nam je u vreme vladavine najekstremnjih ometača pažnje čini se potrebnija nego ikad. Psiholozi kažu da se koncentracija vežba od najranijeg uzrasta kako bi lakše prešla u naviku i učvrstila se u našem ponašanju. Svakodnevni okvir rutine, osećaj uzemljenja, aktivnosti i igre koje podstiču razvoj koncentracije su neke od stvari koje možemo da upotrebimo kako bismo radili na vežbanju fokusa sa detetom. Ali ono što će deca najpre da preslikaju kao model jeste naš način ophođenja prema ometačima koncentracije. Hajde da razmotrimo šta to konkretno znači.

Bez obzira da li smo tipovi koji dobro i lako organizuju svoj dan i obaveze ili nam to pada malo teže, kako se ponašamo kada ispred sebe imamo određeni cilj, tj. zadatak koji treba da obavimo? Da li smo odredili vremenski okvir u kome nešto treba da se odradi, da li je zadatak na vrhu trenutne liste naših prioriteta, da li smo osvestili u kojoj meri je neophodno obaviti to sada i ovako, da li osećamo već u ovom trenutku zaovoljstvo zbog obavljenog zadatka? Vremenski okvir, značaj ili zadovoljstvo, volja i rezultat su presudni faktori u formiranju svesnosti prilikom obavljanja određenog zadatka. Zašto je to tako?

Kada krenemo sa obavljanjem bilo kog zadatka susrešćemo se sa brojnim, tz. ometačima u vidu telefonskih poziva, razgovora, notifikacija sa društvenih mreža, komentara, potreba da obavimo još nešto na brzaka, samo da završimo i ono što čeka od juče, možda još da pojedemo neki zalogaj… Sve ove stvari nam u trenutku mogu delovati kao sitnice, međutim ako se prepustimo da nas vodi inercija najverovatnije je da ćemo odlutati sa svog osnovnog zadatka ili nečega što nam je bilo važno, verovatno da ga nećemo obaviti do kraja ili u potpunosti kao što smo planirali a možda ćemo čak upasti u problem. I kao što možemo pretpostaviti nema mnogo svrhe da očekujemo od dece da budu dosledna u fokusiranom obavljanju svojih zadataka – jer to nisu imali prilike da nauče kao proces ili kao svakodnevnu rutinu u ponašanju koje se ponavlja. Dakle, ili menjamo svoje ponašanje ili budemo malo popustljiviji prema deci u zavisnosti od toga šta želimo da postignemo.

VEŽBANJE FOKUSA ne mora biti teško. Odaberite jednostavno bilo koju svakodnevnu aktivnost (pranje sudova, peglanje, lakiranje noktiju, zamena točka, spremanje sobe, tuširanje….) i skoncentrišite se u potpunosti na tu aktivnost. Osetite svim svojim čulima to što radite, osetite mirise, dodir, posmatrajte detaljno to što radite. Primetite ostale misli kako prolaze i nestaju iz Vaše glave dok obavljate ovaj jedan posao. Ne dajte da Vas ometaju glasovi, pozivi, upadi. Odradite tu jednu stvar koliko god ona beznačajno delovala od početka do kraja, savršeno. I na kraju primetite zadovoljstvo obavljenim poslom i time što ste izbegli ometače. Svakoga dana dodajte po još jednu aktivnost koju ćete obaviti na ovaj mindful način i ubrzo ćete osetiti sasvim drugačiji kvalitet Vaše rutine.

A onda odaberite neku zajedničku aktivnost sa decom koju ćete obaviti na ovaj način. Svakako je preporučljivo da to u početku bude nešto što je njima interesantno, možda neka kreativna ili fizička aktivnost a zatim polako pređite i na neke malo manje zanimljive aktivnosti koje takođe čine sastav života. Ovde bih naročito preporučila bojenje fraktala ili mandala za decu i to pre svega u plavim nijansama, jer ona naročito podstiče koncentraciju i mir. Neka mala dodatna motivacija na kraju obavljenog zadatka u vidu slatkiša ili naročitog isticanja obavljenog zadatka u krugu porodice ne može bit na odmet.

Ne treba da zaboravimo da se često spoljašnji red, tj. nered odražava na naše unutrašnje pa i energetsko stanje. U ovim danima karantina treba iskoristiti priliku da operemo prozore i na taj način izoštrimo opšti pogled J na svoj život i zadatke, bacimo nepotrebne stvari kako bi lakše disali i „bolje videli“ oko sebe, premestili neke stvari koje dugo stoje na istom mestu i tako dozvolili sebi da sagledamo život iz druge perspektive a možda čak i da usvojimo neke druge navike. Nakon što obavimo ove aktivnosti bićemo spremniji da zajednički vežbamo koncentraciju i fokus.

Pažnja je najbudnija kada osvestimo tišinu

Prethodne dve nedelje bile su sigurno turbulentne za mnoge porodice. Koliko god da smo se trudili da budemo razumni, strpljivi i tolerantni bilo je pucanja, svađa, loše organizacije dnevne rutine – što je normalno s obzirom da nismo navikli da ovoliko vremena provodimo zajedno, u izolaciji. Ipak, možda su neki od nas uspeli malo bolje da se upoznaju, a možda smo otkrili neke strane svoje ličnosti koje nismo poznavali do sada. Možda smo po prvi put sagledali neke osobine svoje dece koje nam se mnogo i ne dopadaju, prepoznali sebe u njima pa se još više zgrozili.

I baš kada strpljenje dođe do krajnje granice i pomislimo da se sve raspada, sve se na trenutak zaustavi i možemo da je čujemo – tišinu. Možda je to trenutak u 17h kada zaista svuda zavlada muk ili je to trenutak kada svi nešto traže ili viču oko nas, svejedno. Kada u nama sazri trenutak da je čujemo, doćiće. U tišini sve staje, čula se otvaraju, opažamo svoje disanje i tlo pod nogama, osećamo svoje telo i posmatramo svoje misli i osećanja. Trenutak najveće budnosti i povezanosti, reset sistema. Kada smo u tišini informacije koje su nam potrebne dolaze do nas, ako se otvorimo da ih čujemo.

I onda ne možemo, a da ne čujemo i odgovor na čuveno pitanje: Zašto nam se ovo događa? Jer smo previše dugo van tišine, jer je svet previše ubrzan, jer smo izgubili kontakt sa sobom, sa decom, sa životom. I priroda se pobrinula da napravi ravnotežu, ako treba i na silu. Nije dovoljno nedelju, dve. To je tek da se naviknemo na promenu. Sada nastupa vreme kada zaista treba da uđemo u tišinu, u sebe, u spoznaju ko smo i kuda idemo. Da budemo svesni zašto nam se ovo događa i šta treba da naučimo iz ovoga. Da objasnimo deci da je ovo vreme kada treba da vežbaju strpljenje i disciplinu – vrednosti koje su ostale na margini vaspitanja jer u glavnom nije bilo vremena da se izvežbaju do kraja. Sada je vreme, da se zajedno izborimo jedni sa drugima i zavolimo još više.

Sada imamo vremena da se svesno zagledamo u to što tražimo jedni od drugih, shvatimo odakle te potrebe dolaze, odgovorimo adekvatno. Iako ćemo u glavnom imati kao i obično poriv da ispravljamo stvari koje nam se ne dopadaju, možda je ovo pravi trenutak da vežbamo da budemo mindful – da budemo otvoreni za prihvatanje situacija i ljudi onakvih kakvi jesu. Kako ćemo to najbrže postići – slušajući tišinu, ostajući sa njom uprkos svemu, ne bežeći, ne posustajući pred nervozom, strahom, neizvesnostima. Napravite mali ritual, novo pravilo u kući na početku, u sredini i na kraju dana – 10 minuta tišine. Počnite malim koracima i pratite kako se ova mala vežba odražava na tok vašeg dana, na ponašanje, na odnose.

Vežbajte da primetite, poštujete i negujete tišinu kao uvod u naviku svesne pažnje i razvoja mnogih drugih važnih životnih veština poput samoregulacije, samospoznaje, razumevanja, prihvatanja, harmonije sa sobom i okolinom. Verujte, dobićete puno toga zauzvrat.

Kako i zašto da vežbate samoregulaciju sa decom tokom vanrednog stanja?

Kako ćemo gledati na krizne situacije poput ove u kojoj se nalazimo zavisi umnogome od toga na kom nivou duhovnog razvoja se trenutno nalazimo. To potkrepljuje činjenica da većina onih koji su pre 20 godina preživeli bombardovanje verovatno drugim očima gledaju na ovu situaciju sa korona visrusom. Ima naravno i onih koji gledaju isto, ali oni sigurno nisu radili mnogo na podizanju lične svesti u proteklom periodu. Najezda korona virusa veoma očigledno upućuje na to koliko je pitanje zašto nevažno u odnosu na to šta ovo za mene znači i šta mogu da naučim iz svega što se dešava oko mene?

Da bismo bili u stanju da postavimo sebi ovo drugo pitanje verovatno je bilo potrebno da prethodno neko vreme vežbamo jednostavno – (samo) posmatranje. Na ovom mestu ću još jednom istaći koliko je lični razvoj postao nasušna potreba a ne samo hobi savremenog čoveka i da je sasvim legitimno uključiti decu u taj proces što je ranije moguće.

Emocije su nešto što nas najviše može pokrenuti ali najviše i kočiti u našem ličnom razvoju. Sve zavisi od toga da li znamo adekvatno i u svoju korist da upravljamo njima. Svestan roditelj će u ranom dečijem uzrastu znati detetu da objasni šta mu se i zašto događa kada ga savlada emocionalna reakcija sa kojom se on potpuno poistoveti u određenom trenutku. Umeće to samo ako je naučio da posmatra sopstveno ponašanje i reakcije i da svoje biće distancira od istih. Međutim od 5. ili 6. godine ovu vrstu mentalnog treninga možete da radite zajedno sa detetom ili da ga podstaknete na to da ono samo vežba samoregulaciju najpre kroz svesno disanje. Svesno disanje bi trebalo da se vežba u mirnim uslovima a idealno bi bilo da se upotrebi u momentima ekstremnih emocionalnih reakcija poput straha, ljutnje, tuge ili besa.

Da podsetimo još jednom – svesno disanje se obavlja u sedećem ili ležećem položaju, zatvorenih ili blago spuštenih kapaka, ulaskom vazduha kroz nos pa sve do stomaka i ponovo nazad kroz nos. Najmanje 10 – 20 puta. Fokusirajući se tako na udah i izdah, tokom ove meditacije vežbamo da vratimo pažnju na neutralan teren (dah) kada odluta a takođe se učimo strpljenju postepeno produžavajući vreme disanja. Najpre započinjemo sa nekoliko udaha i izdaha, produžavamo na 1, minut, 3 minuta itd. Pohvalimo sebe i dete nakon svake vežbe koju su smo odradili a možemo smisliti i neku nagradu u vidu čokoladice ili nečega sličnog.

Kada dete nakon nekog vremena, n.pr. nedelju dana redovnog vežbanja bude naviknuto na posmatranje unutrašnjeg prostora možete preći na teren emocija koje igraju ključnu ulogu u samoregulaciji. Kada se porodica nađe u uslovima karantina mnoge potisnute emocije mogu izaći na površinu, preći u lavinu koju je teško zaustaviti i koja može napraviti veliku štetu među njenim članovima. Da biste predupredili ovu situaciju vežbajte posmatranje i prihvatanje svojih misli i emocija,  neutrališite ih kroz disanje i naučite da komunicirate svako sa svojom emocijom pojedinačno. Kao mala pomoć u tom radu može poslužiti ova meditacija za decu koja služi primećivanju, lociranju, opisu i obradi emocija (meditacija se otvara jednostavnim klikom na link).

Kako jednostavno i konkretno razvijati svesnost unutar porodice?

Učešće u programu razvoja svesne pažnje podrazumeva edukaciju o tome šta je razvoj svesne pažnje i pruža uvodne alate za pokretanje navike uvođenja svesnosti u porodični život. Ipak, dugoročni cilj jeste istrajati u ovim novim navikama kako bi one postale stil života koji konstantno podržava lični razvoj svih članova porodice.

Prvi korak bi svakako bio da ne očekujemo ni od sebe a ni od dece maksimalne i redovne rezultate u početku. Što je uvođenje teže, znači da je potreba unutar porodice za svesnom pažnjom veća pa s toga moramo sami sa sobom imati dovoljno strpljenja. Ovo je trenutak kada mnogi odustaju jer misle da je svakodnevna primena nemoguća, preteška i da konstantno upadamo u stare obrasce ponašanja. Ali ne treba zaboraviti da je građenje starih uverenja i navika trajalo dugo, samim tim uvođenju novih navika takođe treba da damo dovoljno vremena. Kada raščistimo sa očekivanjima ove vrste možemo se fokusirati na konkretne korake.

Krenimo od komunikacije. Kako komuniciramo jedni sa drugima, da li zaista slušamo šta nam deca govore, koje potrebe imaju i da li gledamo jedni druge u oči dok razgovaramo? Naravno to nije uvek 100% moguće ali, da li imamo tih nekoliko minuta u toku dana da popričamo „oči u oči“ kada smo zaista potpuno prisutni? Treba znati da svesno slušanje podrazumeva mogućnost da to što čujemo može da nas promeni, da može da zahteva od nas neku akciju ali najviše od svega znači da smo spremni da nekome poklonimo svoje vreme i pažnju a to je ono što nam u današnjem svetu možda najviše treba i što je najvrednije. Ukoliko do sada ovaj odnos niste dovoljno razvili sa svojom decom ili postoji neka vrsta nepoverenja, ne odustajte i zapamitite – samo će biti potrebno malo više vremena. Svesno slušanje znači slušanje bez osude, komentara niti dodatnih saveta. Slušajući svesno šaljemo poruku da smo tu i da smo čuli šta dete ili bilo koja druga osoba preko puta nas ima da kaže, dajemo joj podršku da sme da se izrazi i da je to sasvim u redu, kakvo god naše mišljenje o tome bilo.

Koliko god da je dete malo, trebalo bi da mu se obraćamo jasno, jezikom odraslih sa konkretnim zahtevima uvek ističući prvo nešto pozitivno a zatim preći na konkretnu temu. Na taj način se dete od najranijeg uzrasta uči ravnopravnoj komunikaciji pa tako doživljava i samo sebe.

Budite svesni emocionalnih reakcija i razgovarajte o njima. Deca često ispoljavaju različite reakcije a ni sami ne znaju zašto se tako ponašaju. Zadatak roditelja je da im pojasni zbog čega se nešto dogodilo pa se zato tako osećaju. Svesno disanje je najbolja prva pomoć za telesnu i emotivnu samoregulaciju. Kako se izvodi? U sedećem ili ležećem položaju, pravih leđa, zatvorenih ili blago spuštenih očiju svesno disanje podrazumeva lagano disanje kroz nos sve do stomaka i nazad. Tokom ovog disanja trudimo se da maksimalnu pažnju usmerimo na protok vazduha kroz naše telo i na senzacije koje se na taj način regulišu. Ukoliko energetski želimo da podržimo ovu aktivnost možemo zamisliti kako je vazduh koji udišemo čist, beo i svetlucav a onaj koji izdišemo siv ili taman jer sa njim ispuštamo sve naše negativne emocije. 10 do 20 dubokih udaha i izdaha su dovoljni za instant reset.

Deca svet oko sebe mnogo intenzivnije doživljavaju preko čula nego odrasli. Svesno jedenje je odlična vežba u kojoj zajedno sa decom možemo raditi na razvijanju višestrukih čulnih senzacija, kako njihovih tako i naših. Ukoliko niste u stanju da jedan obrok konzumirate svesno u toku dana, neka to bude jedan zalogaj kada ćete detaljno opaziti izgled, miris, teksturu i ukus hrane koju stavljate usta. Dajte sebi tih 3 minuta u toku dana kada ćete se povezati sa svesnošću na najkonkretniji način i podelite to sa decom. Neće ni shvatiti da uče nešto veoma važno J

Svesno kretanje je od suštinske važnosti za razvijanje osećaja sigurnosti, povratka iz glave u telo, tj. za uzemljenje koje nam je svima tako potrebno posebno na kraju dana. Ako nemate vremena da vežbate jogu, koja je višestruko korisna zbog povezivanja disanja i pokreta, a imate osećaj da je vama ili deci umaklo tlo pod nogama, krenite u kratku šetnju. Podstaknite sebe i dete da pod nogama osetite tlo, travu, beton šta god. Osetite ceo svoj korak, dodir, hodajte polako i dišite celim telom. Ukoliko ste u mogućnosti, najbolje je da hodate bosi kako bi višak energije mogao da ode i kako bi telo povratilo čistu energiju koja mu je potrebna. Istegnite se jednostavno par puta u svim pravcima uz najsporiji izdah i na kraju jednostavno lezite na pod i primenite gore pomenuto svesno disanje, držeći jednu ruku na stomaku a jednu na grudima kako biste kontrolisali protok vazduha sve do stomaka. Takođe bilo kad u toku dana možete maksimalno usporiti bilo koji pokret i tako ga osvestiti, a to možete pretvoriti i u igru „ogledala“ sa detetom kada ono imitira Vaš usporeni pokret naspram Vas istovremeno osvešćujući svoj i povezujući se sa Vama.

U narednom blogu pisaću o brojnim mogućnostima kako najbolje iskoristiti 20 slobodnih minuta u toku dana za podizanje ličnog nivoa svesnosti kojim doprinosimo opštem razvoju svesnosti unutar svoje porodice. Stay tuned, čitamo se J

Šta se dešava kad pokrenemo svesnost unutar porodice?

Danas postoje brojni programi za razvoj roditeljstva sa raznim uputstvima u glavnom kako da popravimo ponašanje dece ili naš odnos sa njima. Veoma rado šaljemo decu na razne programe ili konsultacije očekujući instant rezultate. Ali onog trenutka kada dobijemo informaciju da određena ponašanja, stavove i uverenja treba mi da promenimo kod sebe ili da je nama potrebno energetsko čišćenje kako bi se promenio odnos sa detetom ili njegovo ponašanje – tu postajemo skeptični, sve nam postaje previše komplikovano i često nemamo vremena, snage niti izdržljivosti za tako nešto.

Razvoj svesnosti je proces čišćenja kao i bilo koji drugi proces isceljenja. Polazimo ponovo od pretpostavke da želimo da popravimo ili poboljšamo neko stanje. Ovog puta ćemo krenuti od sebe. Najčešće smo već dugo u modusu rutine gde smo se na mnoge neprijatnosti već navikli, nekada ih čak i ne čujemo i ne vidimo, obavljamo sakodnevne zadatke zbog nekih ciljeva koji nemaju mnogo veze sa našom suštinom već zarad nekih sekundarnih, često i tuđih potreba, zanemarujemo možda neke sitnije ili krupnije bolove i bolesti. U slučaju da imamo osetljivo dete, a većina dece koja su se rodila u poslednjh 10-ak godina jesu visoko senzitivna deca, to dete će reflektovati naše svesno ili nesvesno nezadovoljstvo, naš nemir i rasutu pažnju zbog enormnog ubrzanja vremena u kome živimo kao i brojnih obaveza kojima smo se opteretili. Ali ta deca su došla sa zadatkom – da nas probude i to našim sopstvenim oružjem. Često se deca ponašaju isto kao i mi samo na mnogo ekstremniji način, upravo zato da bi nama osvestili sopstveno ponašanje a mi to često dožvljavamo kao agresiju, tenziju, nerazumevanje, bunt, nepažnju i slično.

Pokretanjem procesa svesnosti najpre učimo da posmatramo šta se dešava oko nas bez reagovanja. I to traje neko vreme. Čim se proces pokrene naše okruženje će odreagovati. Ali kako? Najverovatnije tako što će se prvo ponašanja, stanja i odnosi pogoršati. Konkretno to mogu biti češće svađe, možda čak i neke jače prehlade, lomljenje i gubljenje stvari, neočekivani izdaci (kao kompenzacija za promene u odnosima), promene na poslu itd. Uvođenjem neutralne energije među odnose koji su u bilo kojoj meri toksični na prvu loptu dozvoljavamo toj toksičnosti da izađe na površinu, jer je u prošlosti u glavnom potiskivana. Tek kada izađe na površinu ona može da se oslobodi, tj. transformiše u pozitivnom smislu ukoliko naučimo da svoju pažnju svesno preusmerimo ka uverenjima i ponašanjima koja nam koriste i koja želimo. Ključ uspeha leži u istrajnosti, jer ono čime se bavimo aktivno to možemo i da menjamo.

Zato su u početnom stadijumu razvoja svesne pažnje faze meditacije i ublažavanja emocionalnih reakcija od presudnog značaja da bismo taj period čišćenja pregurali što bezbolnije. I početne faze imaju podfaze u kojima se osećamo bolje i smirenije duži period nakon čega može uslediti neka žestoka reakcija kada pomislmo da ništa nismo uradili i da je sve uzalud. Ali čak iako idemo dva koraka napred, jedan korak unazad – ipak se krećemo i kada posle nekoliko nedelja ili meseci pogledamo unazad videćemo po licima svoje dece koliku planinu smo prešli. Oni će vremenom uskladiti svoje vibracije sa našim, a još ako su aktivno uključeni u proces tako što praktikuju vežbanje svesne pažnje osetiće se opšti skok svesnosti unutar porodice koji će se odraziti u većoj staloženosti, pažljivom slušanju, uzajamnom razumevanju, lakim dogovorima i danima u kojima vreme brzo prolazi jer su ispunjeni sa većim osećajem zadovoljstva. A onda imamo zadatak da održimo takvo stanje, ali to je već tema neke druge priče.

Šta znači živeti svesno?

Živeti svesno ili živeti u sadašnjem trenutku za nekoga se podrazumeva a za nekoga u početku može izgledati kao nemoguća misija. Da bismo shvatli zašto je to za neke ljude ravno nemogućem osvrnućemo se na rezultate jednog istraživanja koje je sprovedeno u Americi u kome su merene moždane aktivnosti ljudi koji u tom trenutku nisu imali nikakav zadatak, tj. ni fizički ni umno nije trebalo da rade ništa. Ustanovljeno je da su oko 70% ispitanika većinu vremena bili zauzeti brigama – o nečemu što se desilo u prošlosti ili o nečemu što je tek trebalo da se dogodi u budućnosti a što je u suštini bilo neizvesno.

Činjenica da su ljudi brinuli šetajući od prošlosti do budućnosti pokazuje nam da suprotno tome, kada smo u sadašnjem trenutku – mi ne brinemo, a kada kažem sadašnji trenutak mislim na svesnost o tome da smo živi, da osećamo strujanje udaha i izdaha, tlo pod nogama i osećaj da smo dobro tu gde jesmo. Još neke aktivnosti koje su jedino moguće sa tačke svesnosti jesu da neutralno posmatramo određene ljude i okolnosti u kojima se nalazimo bez osude i etiketiranja, da prihvatamo odgovornost za sve situacije koje su nas snašle jer smo ih na neki način svojim unutrašnjim stanjem privukli ili jednostavno imamo potrebu da prođemo kroz nešto i naučimo važnu lekciju.

Bivanje u sadašnjem trenutku podrazumeva sposobnost da osetimo svoje telo, disanje, pokrete, da registrujemo svoje misli i emocije i da sve prihvatimo onako kako jeste jer tek kada nešto prihvatimo to prestaje da nas proganja ukoliko nas je opterećivalo i možemo da radimo na tome. Ispadanjem iz sadašnjeg trenutka dešava se sve suprotno – ne osećamo svoje telo niti primećujemo kad smo preopterećeni i kada ćemo se možda razboleti, nismo u kontaktu sa svojim mislima i emocijama pa donosimo pogrešne odluke za koje često krivimo druge, bežimo među ljude i tražimo način da odvratimo pažnju od unutrašnje buke i mislimo da nismo u stanju da se umirimo i ponovo čujemo unutrašnju tišinu i osetimo sadašnji trenutak.

To su često momenti kada se poremeti i naš odnos i sa decom, kada osećamo da nešto nije u redu, zapadamo u konflikte sa njima, tražimo tumačenja na raznim stranama, ne vidimo jasno jer je unutar nas prevelika buka koja koči intuiciju. Tada nam je jedino potrebno da ponovo uspostavimo mir u sebi iz koga ćemo sagledati šta se ZAPRAVO dešava i u skladu sa tim odlučiti se za akciju ili za prihvatanje.

Ipak, život u sadašnjem trenutku se ne odvija samo u našem umu već kreće od najjednostavnijih stvari kao n.pr.: kada izdvojimo vreme da zaista čujemo šta nam drugi govore bez potrebe da uzvratimo svoje mišljenje, kada obratimo pažnju na miris, ukus i izgled hrane koju unosimo, kada sa potpunom pažnjom bojimo sliku sa detetom, kada osetimo težinu ili lakoću svog disanja itd. Aktivnosti koje su toliko obične i lake da prelaze u totalni zaborav, a koje nas zapravo direktno mogu vratiti u centar života.

A sada ću se ponovo osvrnuti na onaj srećni deo populacije koji ovo čini svakog dana i zna da jedino prihvatanjem svih ukusa života možemo biti u stanju da ih uopšte razlikujemo, da su neprijatni tu da bismo osetili i bili zahvalni za prijatne kao i da bismo imali nešto čemu ćemo težiti i što će nas pokretati. Veoma je korisno i lekovito imati barem jednu ovakvu osobu u svom okruženju koja nam može biti inspiracija da se u teškim trenucima vratimo na put svesnosti ili da nas jednostavno podrži na ovom putu koji je za neke dug i težak, ali se isplati ukusom samog života. I na kraju ne treba zaboraviti da je svaki sadašnji trenutak prilika da donesemo novu, ispravnu odluku koja može biti temelj nove navike za nas i za našu decu, a to je svakako razvoj svesne pažnje.